JIHLAVA   

*U toku i na kraju samog teksta crvenim su dodati komentari (Borisa Mitića i Srđana Keče)kao i ispravke faktografskih grešaka iz originalnog teksta 

Upravo sam se vratio sa filmskog festivala u Jihlavi u Češkoj.
U pitanju je najveći i najznačajniji festival i market za dokumentarne filmove iz Centralne i Istočne Evrope.
Istovremeno, meni je ovo bio prvi susret sa organizovanom filmskom industrijom i pokušaću da prenesem činjenice i utiske koje sam tamo pokupio.
Stvari stoje ovako.
U svetu se godišnje proizvede oko 10 000 dokumentarnih filmova.
Samo u Češkoj nacionalna televizija godišnje producira oko 200 dukumentaraca.
Edicija Češkog dokumentarnog filma za 2012. godinu ima više od 300 strana.
U Hrvatskoj Audio-Vizuelni Centar ima godišnje konkurse za razvoj scenarija, razvoj projekata i produkciju dokumentarnih filmova.
Iznosi koji se daju za produkciju dokumentarnih filmova idu i do 70 000$ evra
Na samom festivalu razgovarao sam sa brojnim, veoma uspešnim, producentima dok.filma iz Hrvatske.
Deluje kao da jako dobro znaju svoj posao.
Na večeri dodele glavnih nagrada čak dva producenta iz Hrvatske su primili nagradu u ime filmova koje su radili.
Sa druge strane, jedini predstavnik producenata iz Srbije bili su Keča (*on dodaje Toholj i još neko sigurno) i ja.
A ja čak i nisam producent.

LICE REVOLUCIJE

Film koji sam pisao i režirao, sticajem okolnosti sam i producirao (nalazio novac za snimanje)
Film je najvećim delom finasiran od strane ljudi koji su ga pravili (svi radili bez honorara) i donacija institucija i prijatelja.
Primera radi, jedna prijateljica dala mi je više novca nego Muzej Savremene Umetnosti u kome je film inicijalno započet.
Da se razumemo iako je film počeo da se razvija u krugu prijatelja i u kućnoj produkciji to je na kraju poraslo do seta od osamdeset ljudi sa dva kamiona rasvete.
Samo taj dan snimanja bi po komercijalnim cenama koštao najmanje 10 000e
Ovako je koštao samo 3000e
Ovo govorim da bih izbegao nesporazum i zbog ilustracije da bi da je budzetiran kao svaki normalan film Lice Revolucije koštalo izmedju 70 000 i 100 000evra
E sad, zbog same teme i činjenice da ranije nisam snimao filmove ja novac nisam tražio ni od jedne institucije u čijoj nadležnosti je finasiranje produkcije dokumentarnih filmova. Imao sam sreće da radim sa ljudima koji su bili jako motivisani samim procesom i temom pa smo sve uradili Ooo-ruk metodom.
Odluka da ne tražim novac je bila moja etička odluka i kao takva ona nema nikakve veze sa činjenicom iz realnosti da snimanje filma košta.
Istovremeno potpuno sam svestan da se na taj način film može snimiti samo jednom i vrlo sam zainteresovan za pitanje buduće produkcije filmova.
Svaki put kada Lice Revolucije ode na neki festival u medijima i na sajtu FCS može se pročitati da je “srpski film” na tom i tom festivalu.
Ovaj film je pre svega film mojih prijatelja i mene ali nemam ništa protiv da se on zove i “srpski” ukoliko institucije u čijoj je nadležnosti razvoj domaće kinematografije daju neki podršku takvom “srpskom” filmu.

FILMSKI CENTAR SRBIJE

Da se vratim sad na Jihlavu. Kroz razgovor sa predstavnicima industrije i ljudima koji se bave produkcijom dok. filmova u Evropi uvideo sam značaj nacionalnih institucija.
Onda sam se malo zainteresovao za strukturno uređenje tog pitanja kod nas.
Zakonom o Kinematografiji koji je usvojen krajem prošle godine a koji je stupio na snagu juna 2012. manje, više, sve ingerencije o finasiranju filmova i razvoju razno-raznih strategija prenete su na Filmski Centar Srbije.
Zaposleni iz te institucije kontaktirali su me uoči premijere i uneli film u svoju bazu. I tu počinje i završava se svako moje iskustvo saradnje sa njima.

Pokušao da vidim koje projekte su oni podržali u proteklom periodu ali nisam uspeo da dođem do bilo kog podatka. Onda sam sticajem okolnosti došao u posed oštre polemike između jednog afirmisanog reditelja dokumentarnih filmova i FCS-a. To je prepiska koja u poslednje vreme kruži između velikog broja ljudi koji su zainteresovani za temu produkcije i distribucije dokumentarnog filma.
Iako tog autora izuzetno poštujem ja ga lično ne poznajem niti sam bio na deo mejling liste na kojoj je prepiska i započeta. Međutim neke činjenice koje je autor briljantno izneo (zbog podudarnosti sa stvarima koje i mene zanimaju) zaslužuju da ih sada neovlašćeno objavim u interesu uznemiravanja javnosti:
Ja snimam jedan film po 5 godina. Ne tezgarim, ne kalkulisem, ne produciram ni koproduciram tudje. Svoje filmove radim uglavnom solo. Prodajem ih u inostranstvu, uglavnom sam. Sem konkursa, nemam nikakvog interesa od оpsteg stanja u srpskoj dokumentarnoj kinematografiji. Osim sto me dusa boli kad vidim kako su se drugi organizovali. Isto kao kad udjem u metro u nekom normalnom gradu, pa mi se place.”

Upravni odbor* se sastane posle mesec dana neopravdanog zakasnjenja i onda saznajemo da ce ‘uskoro’ biti konkursa, da od sada postoje Umetnicki i Strucni savet o kojem ni sami clanovi ne znaju nista i da ce stari?/odlazeci?/novi?/koji? Upravni odbor odrediti novog direktora na osnovu njegovog subjektivnog i neobavezujuceg 4-godisnjeg plana razvoja Filmskog centra, pa onda jos cekamo aminovanje ministarstva, pa onda vlade, pa onda novi (ne)politicki upravni odbor, pa onda sastanak upravnog odbora, pa se onda nadamo razmatranju nasih predloga o razvoju dokumentaristike tamo negde na dnu dnevnog reda… Zamislite samo nas, koji tu kolicinu proizvoljnosti treba da objasnjavamo svojim stranim partnerima, i to uoci zatvaranja fiskalne godine kad se gro poslova zakljucuje !~_?

*FCS 

Do sada je, koliko ja znam, NULA dokumentaraca dobilo podrsku za razvoj scenarija, NULA za razvoj projekta, NULA za koprodukcije, NULA za postprodukciju i NULA za promociju. A znam da je bilo prijava, verovatno i kvalitetnih. I tu dolazimo do ‘sledece bitne faze’, a to je operativno (sic) preciziranje propozicija konkursa, 3 nivoa dublje od onoga sto ste pausalno objavili na sajtu.”

Ova prepiska sadrži još jako puno zanimljivih opservacija i korisnih analiza stanja ali ostavljam samom autoru da ako želi to podeli sa javnošću.

Sa druge strane, trebalo bi uzeti u obzir da je Umetnički i Stručni saveta FCS koji bi trebalo da donosi odluke o podršci igranih, dokumentarnih, animiranih i eksperimentalnih filmova formiran pre dve nedelje i da se prvi konkursi po novim pravnim aktima očekuju uskoro.
Takođe treba imati razumevanja i za logističko organizacione probleme sa kojima se FCS suočava u pokušaju da implementira u svoj rad nove nadležnosti.
Koliko sam razumeo iz razgovora sa kolegama Zakon o Kinematografiji i prateći podzakonski akti umnogome su bolje normativno rešenje od dosadašnjih i trebalo bi dati vremena da oni počnu i da se primenjuju.

No ipak kada se uzmu u obzir podaci o produkciji dokumentarnih filmova u regionu i svetu kao i institucionalnim rešenjima u tim zemljama srpska kinematografija i njeni dominatni kriminalno-korupcioni elementi izgledaju jadno i patetično.
Kao u onoj sceni iz filma “Kako sam sistematski uništavan od Idiota” kada glavni junak vodi Radeta Markovića (koji igra posrnulog filmskog velikana umazanog sopstvenim izmetom) na reku da ga okupa uz reči: “Hajmo, kinematografijo moja”

Postavlja se pitanje ko su ljudi koji bi trebalo da peru izmet posrnulog velikana ?
NAJNOVIJI “SRPSKI” (dokumentarni) FILM

Postoji nekoliko mladih autora koji stvaraju dokumentarne filmove koji se iz nekog razloga predstavljaju kao “srpski” iako od države Srbije uglavnom dinara nisu dobili.
Ono što povezuje najuspešnije među njima je da svoje formalno obrazovanje nisu stekli u Srbiji, da u Srbiji ne žive i da od nikakvu podršku do sada nisu dobili.

Srđan Keča  je u poslednje dve godine dobio više nagrada na značajnim međunarodnim festivalima nego svi ostali dokumentaristi zajedno. On je prava nova zvezda evropskog, dokumentarnog filma. Na pomenutom festivalu u Jihlavi on je dobio nagradu za najbolji film (Mirage) u konkurenciji svih filmova iz Centralne I Istočne Evrope. On svoje filmove sam snima, režira i producira. Trenutno živi u Beogradu u koji se vratio nakon studija u Londonu. Njegov drugi film “Pismo Ocu” premijerno je prikazan na najznačajnijem filmsom festivalu dokumentarnog filma na svetu-IDFA u Amsterdamu i u međuvremenu je takođe pokupio brojne nagrade.

*Keča me je u međuvremenu obavestio da on nikada nije ni tražio novac od FCS-a 

Ivana Mladenović

Rođena i odrasla u Kladovu upisala je filmsku režiju u Bukureštu. Njen dokumentarni film “Ugasi svetlo” imao je premijeru na Tribeca (NY) a u julu je dobio i glavnu nagradu za najbolji film, Srce Sarajeva, u dokumentarnom programu SFF i takođe ima zapaženu međunarodnu karijeru.

Dragan Von Petrović/Vuk Maksimovič

Ovaj dovojac uz podršku nemačke koautorice Lene Muler stoji iz filma Dragan Wende-West Berlin koji svoju evropsku premijeru ima ovih dana na prestižnom filmskom festivalu u Lajpcigu. Primera radi kada su se organizatori iz Lajpciga obratili FCS sa molbom da podele troškove puta autorske ekipe ovog filma, odbijeni su.

Boris Mitić

Autor koji stoji iz kultnog filma “Pretty Diana” i montažnog remek dela “Doviđenja, kako ste” od Srbije nema bilo kakvu podršku*  iako je jedno od najprepoznatljivijih imena na međunarodnoj dokumentarnoj sceni.

*Boris je ovo korigovao i rekao je da je film podržan od strane FCS-a iz četvrtog puta 

Dušan Čavić i Dušan Šaponja

Njihov film Biba Struja dobio je svojevremeno nagradu za najabolji pitch na pomenutoj IDFI i zajedno sa filmom Pismo Ocu dobio je nagradu za najbolji dokumentarni film na jedinom takmičarskom festivalu domaće dokumentarne produkcije- Beldocs.

Među ovim imenima trebalo bi pomunti i autorku nagrađivanog filma “Cinemma Comunisto” Miru Turajlić kao i verovatno brojne duge autore koji su na žalost van mog ličnog radara.

I na kraju, moj film “Lice Revolucije” prikazan je od premijere u Sava Centru u maju ove godine na brojnim festivalima uključujući i SFF. Film je zahvaljujući nacionalnoj distribuciji koju smo samo uradili u Srbiji videlo desetak hiljada ljudi. Kako smo ga napravili tako smo ga i distribuirali. Nedavno je jedna velika regionalna televizija otkupila pravo za njegovo televizijsko emitovanje. 
Zajedno sa filmom Biba Struja film je bio nominovan na filmskom festivalu u Jihlavi za East Silver Eye nagradu za najbolji srednjemetražni film. Takođe zajedno sa filmovima “Biba Struja, Dragan Wende-West Berlin i Mirage našli smo se među dvadesetak najboljih filmova po izboru Instituta za dokumentarni film iz Praga i dobili smo uslugu besplatnog prijavljivanja na 80 najvećih festivala dokumentarnog filma na svetu kao i mogućnost da učestvujemo u delegacijama ovog Instituta na prestižnim svetskim marketima i festivalima.

Izuzetno je zanimljivo biti izabran u tako prestižne selekcije sa filmom koji je stvoren od grupe filmskih autsajdera i bez bilo kakve pomoći institucija u čijoj nadležnosti je podrška razvoju domaće kinematografije.

ZAKLJUČAK

Ovde je trenutak za podvlačenje crte i apel ljudima koji će u sledećem periodu odlučivati o produkciji dokumentarnog filma kod nas. 
Jake i nezavisne institucije zajedno sa talentima koje nesumnjivo imamo put su do opravka srpske dokumentarne produkcije. To je dug i spor proces koji je moguć.
Iskustva iz regiona i sveta mogu nam puno u tome pomoći ukoliko bude razumevanja za uređenje ovog pitanja. Što se mene tiče, možemo da zaboravimo sve što je bilo do sada i da se okrenemo budućnosti.
No, budite sigurni ovako dalje neće moći i ljudima koji su navikli na burazersko-ortačke-talimoseizmeđusebe- kombinacije bilo bi najpametnije da ovaj apel shvate ozbiljno.
U suprotnom (u najboljem slučaju) može im se desiti da postanu zvezde novog nisko-budeztnog dokumentarca o filmskoj produkciji u Srbiji. 
Ima ovih novih kamera, nikad ne znaš kad te neko snima.

Beograd 29.10. 2012.

Vladimir Milovanović

* Boris Mitić komentar: 

“Nezahvalno je i listati imena jer ih ima dosta uspesnih (Mila Turajlic Cinema Komunisto, Srdjan Sarenac Selo bez zena, Dragan Nikolic Caviar Connection, Vladimir Perovic…) a i predlazem da napravimo sami svoju full tabelu ko je gde prikazao film, em da se vidi uspeh, em da ostali vide gde se sve mogu prikazati filmovi”

*Srđan Keča komentar:
“Osim problema burazerskih odnosa, mi imamo i taj (rekao bih mnogo veci) problem da nam nedostaje ljudi koji znaju posao koji jedan nacionalni filmski centar treba da radi, a onih par ljudi koji znaju to hoce da prave svoje filmove a ne da se bave birokratijom. Ta ce se situacija malo promeniti ovim pritiscima koje sada vrse dokumentaristi, a bitno promeniti tek kad se i kod nas pojave ludaci koji hoce da ozbiljno produciraju tudje dokumentarce kao sto je slucaj u Ceskoj i Poljskoj — i Hrvatskoj. E takve ja trazim “